Etika borbe

Postoji važna, često nedovoljno uočavana razlika između ratničkih veština i proste tuče.

Razliku ne čine sposobnosti, ili poznavanje posebnih zahvata. Izvor svih ratničkih veština je u zamisli da one predstavljaju deo sveobuhvatnog obučavanja čiji je krajnji cilj korenit preobražaj samog bića onoga ko se posvetio vežbanju.

Veoma često je ovaj koren zanemaren, omalovažen, ili potpuno odbačen.

Kao veština samoodbrane Aikido priznaje da osoba napadnuta od druge ima pravo (i naravno uobičajenu instiktivnu potrebu) da sebe brani od napada. Ali kako će on sebe odbraniti to će zavisiti od stepena njegovog unutrašnjeg razvitka. Ukoliko je onaj koji se brani na niskom mentalnom (duhovnom) ili fizičkom nivou, on može reagovati divlje (često neefikasno) i iz dubine svoje nepripremljenosti može traljavo naneti povrede svom napadaču. Ukoliko je obučen u nekoj od borilačkih veština, može hladnokrvno i svesno izazvati ozbiljne povrede po svog napadača ili ga čak ubiti. Korišćenjem Aikido principa, naprotiv, nepravedan i opasan napad može biti zaustavljen brzo i sa kontrolom u svakom pogledu. Nikada napadačeva agresija i želja da nas povredi ne smeju biti veće nego što je naše smirenje. Ovaj je svakako najteži i najuzvišeniji zahtev koji pred sebe treba postaviti.

Jer Aikido nije samo skup poluga i bacanja kojim se protivnik može što efikasnije neutralisati i povrediti.

Aikido je sistem koji je ideju viteškog nadmetanja i visokih moralnih vrednosti kojima je težio svaki samuraj postavio kao imperativ.

Ideal čojstva ili zaštite drugog od sebe postavljen je ravnopravno uz ideal o junaštvu.

Comments are closed.