Hojo (Kashima Shinden Jikishinkage Ryu)

Hojo (Hođo) je veoma stara japanska tradicija zasnovana na dubljem razumevanju Prirode. Ono omogućava čoveku da dublje istražuje svoje unutrašnje razumevanje i vrednosti, gledajući spoljašnju prirodu.

Izvor ove drevne japanske tradicije datira od 14. veka iz Kashima Jingu (Kašima-Đingu). Kashima Jingu je veliki Šinto hram otprilike 80km udaljen istočno od Tokija. U tom hramu je gajena stara tradicija upotrebe oružja borilačkih veština. Naročito su negovani i razvijani mačevanje i Zen.

Razvijen pre 600 godina iz tradicionalnih tehnika mačevanja i borenja zvanih Kashima Shin-ryu – HOJO danas dobija dimenziju rituala.

Jiki Shinkageryu-Hojo (ili jednostavnije Hojo) povlači korene od Kenjutsu, i predstavlja umetnost treninga u kome koliko se god telo toliko i duh razvija. Kenjutsu je danas mesto ustupilo Kendo-u, ali Hojo potiče od Bujutsu formi u kome postoje prirodniji pokreti.

1927. godine, 15-i Učitelj Jirokichi Yamada osnovao je zajednicu čiji je cilj da se očuvaju Hojo učenja. Danas Hojo vežbaju mnogi, mladi i stari, muškarci i žene u nekoliko Japanskih gradova (Tokio, Osaka…).

Za ovaj uspeh je zaslužan 18-i Učitelj Yasushi Namiki. Nasuprot Kendou, u Hojou se ne koristi nikakva zaštitna oprema. U ovoj umetnosti koncepti kao snaga i slabost, pobeda i poraz nemaju značaj, jedina značajna stvar (ako tako možemo da kažemo) je prirodna evolucija pokreta. Ovo se uvežbava prema dobro utvrđenom kretanu stopala, kombinovano sa disanjem na nivou stomaka (tzv. Aun disanje). Ova vežba vodi ka visokoj koncentraciji, koja se otpušta uz prodorne vokalne krikove (Kiai).

U zajedništvu Aikidom, Masatomi Ikeda Sensei, Aikido Shihan, donosi Hojo u Švajcarsku krajem osamdesetih godina dvadesetog veka. Njegovom dozvolom Hojo se od 1998. godine praktikuje jedino u AIKIDO IKEDA-DOJO Novi Sad.

Hojo disciplina nije bazirana na pobedi, slavi niti na bilo kom obliku takmičenja.

Vežba se sa bokken-om (Jikishinkage Ryu Bokken), drvenim mačem većim nego što se upotrebljava u Aikidou. Hojo danas predstavlja ritual mačevanja.

Ovaj ritual se zasniva na četiri godišnja doba:

  • PROLEĆE, sporo i lagano buđenje prirode
  • LETO, priroda je tada u punom intenzitetu
  • JESEN, opadanje snage i ubrzavanje disanja
  • ZIMA, sporo, hladno zgusnuto stanje prirode i njen specifičan uticaj na disanje čoveka.

Prizor je baziran na relaciji OTAC-SIN. Dva mačevaoca, otac i sin, vežbaju i “takmiče se” u oplemenjivanju njihovih mačevalačkih tehnika. Ritualno hodanje i sečenje mačevima je u tesnoj vezi sa disanjem duboko u hari.

Ovaj ritual ne odlučuje o pobedniku ili gubitniku. Hojo svima pruža mogućnost za velika istraživanja jedinstva svoje duše i tela i povezivanja sa Univerzumom.

Hojo izoštrava receptivnost svih vežbanja, naročito gledanje, slušanje, koncentraciju i respiraciju. Na nama je da odlučimo da li to i želimo.

Za vreme Taiei ere Matsumoto Bizen No Kami Naokatsu otkrio je Katorishin Ryu Kenjutsu a kasnije, šesti učitelj, Yamada Ippusai Mitsunori je promenio naziv u sadašnji, poznat kao Jikishinkage Ryu Kenjutsu. Ovaj agresivni i moćni stil se i dan danas prenosi samo usmenim putem.

Comments are closed.